LJUBAVNA PRIČA 72 SATA BEZ KOMPROMISA

Ljubavna priča sa 72 sata bez kompromisa…

 

Da su projekti našeg SKAC_St-a odlična prilika za upoznavanje novih ljudi, svi već znamo. Mnogi su baš tu upoznali i svoju srodnu dušu. Donosimo vam jednu zanimljivu ljubavnu priču u kojoj je ključnu ulogu odigrao projekt 72 sata bez kompromisa. Bilo je tu i drugih projekata u priči, ali da mi ne duljimo, nastavit će sami akteri priče, koje ćemo za ovu potrebu nazvati Ivo i Ana.

 

Za početak, recite nam nešto o sebi.

Ana: Ana, studentica farmacije. Tu sam završila srednju školu. Inače ne živim ovde, nego sam iz jednog manjeg mista, tako da kombiniram malo.

Ivo: Ivo, tu, lokalni iz Splita. Sad sam na PMF-u, matematika i informatika. Pivam u jednom splitskom zboru.

 

Ove godine ste sudjelovali na 72 sata. Je li vam to bilo prvi put ili ste sudjelovali i prijašnjih godina i kako ste se uopće odlučili prijavit?

Ana: Meni je bija prvi put, a želja traje od lani. Meni su se dvi prije tada prijavile. E sad, meni je u to vrime bija ispit. Ja san cilo vrime govorila: „Ja ću ić, ja ću ić.“ I onda san skužila da je trta prid ispit i da se ne mogu prijavit i izgubit dva, tri dana. I u zadnji čas sam rekla da neću ipak. I bilo mi je krivo. Nisu se one ljutile na mene, al slale su mi slike kako je bila predobra ekipa i sve… I baš mi je bilo prežaj. Ja san njima obećala: „Ja dogodine idem! Nema veze, ako i bude neki ispit, ja idem!“ I tako san se ove godine prijavila. Imala san ja i ove godine učit, al stvarno sam sve stigla i položila.

Ivo: Meni je ovo bija drugi put. Prije toga san sudjelova dvi godine prije toga. Ne znan, svidilo mi se. Mene je taj put to ispunilo. Osjeća san se ka da san učinija nešto predobro. To šta san se umorija na kraju dana, to mi je bilo manje bitno. I onda san se prijavija i ove godine. Ako mogu, ako san dobrog zdravlja, zašto ne. Prijavija san se skupa s jednom prijom.

 

Jeste li imali neke želje za akciju na kojoj ćete volontirati?

Ana: Ja uopće nisam ispunila prijavnicu, nego prijateljica. Samo mi je rekla tada i tada, skupa smo, i to je to. Nisam imala neka očekivanja. Računala sam: bit ću s njom, nekoga znam, a ostale, kako bude.

Ivo: U prijavi san od svih onih preferenci stavija samo fizički rad. Inače to volim i mislim da tu mogu dat više.

 

Na kojoj akciji ste bili i je li vam se svidjela?

Ana: Bili smo u jednoj udruzi. Pituravali prostor, malo obnavljali… Akcija je trajala petak popodne i cilu subotu. Baš ono, od jutra do mraka. Bili smo i gori na kampusu kad je bila misa, pa je bilo druženje i onda san ja pobigla na vlak… (smijeh)

Ivo: Svidila mi se akcija. Dijelom san na prvoj akciji proša slično. Jedino šta je bilo novo je nova ekipa.

 

Ivo, ti si zna samo tu jednu prijateljicu s kojom si se prijavio ?

Ana: Pripozna je i mene na slici (smijeh).

Ivo: Ispalo je da znan i nju zato šta imamo jednu zajedničku priju. Na faksu je dilila neke predmete sa mnom i tu smo se upoznali. Ta prija je (na prvoj godini, ovo je sad već treća) imala već neke zamisli kako bi ona nas spojila. Ja i ona (ta prija) smo se prvi put čuli nešto u vezi domaćeg i onda smo pričali. I onda je ona počela spominjat Anu… Mislim se, šta mi sad pričaš o njoj, ja curu ne znam… I onda smo na toj prvoj godini otišli svi zajedno na Nadzemlje. Al je tada to sve ostalo na upoznavanju i to je to. Dalje od toga nije bilo riči.

Ana: Ja san joj rekla da je ona luda, da šta ona izmišlja.

 

I znači, pripoznali ste se opet nakon dvije godine?

Ivo: E, ali ne taj četvrtak (kad počinju 72 sata op.a.), nego dan prije. Opet je bilo Nadzemlje u sridu. I ja san sta na početku kad se uđe u onu prostoriju sjemeništa…

Ana: Ja san kasnila i došla u zadnji čas, svi su ljudi već ušli unutra. Kad nekoga znan iz viđenja, glupo mi je ne javit se. U prolazu san skužila da mi je neko poznat i samo mahnila i produžila.

Ivo: To je bija neki nagovještaj. (smijeh)

 

I, šta je bilo u četvrtak, kad je bilo otvaranje 72 sata bez kompromisa?

Ivo: Ja san prvi doša do voditelja akcije, javija se. I onda je ona došla par minuti nakon. Tad nisan toliko ni ja kužija da smo se vidili i dan prije, a i sada da je tu… Bilo je zanimljivo jer se znamo pa je bilo lakše komunicirat i sve…

 

Kako je izgleda petak na akciji?

Ana: Izmicali smo namještaj i stavljali zaštitu. A nismo ni mi puno pričali… Onda smo išli navečer na misu. I išli smo večerat, nas tri cure i on.

 

A subota?

Ivo: Sve je to išlo svojim nekim tokom. Pituravali smo, smijali se, pričali, sve je bilo ekstra, atmosfera općenito.

Ana: Sve je bilo opušteno, baš smo se našli ko grupa. Povremeno se vidimo i danas na Kmanu, misama mladih, Nadzemlju…

 

I onda…?

Ivo: Meni je bilo baza s njom pričat… I tu večer kad smo se spremali, imali smo tu gitaru, ja san nešto počeja svirat, pivali smo neke duhovne pisme…

Ana: A mi smo čistili… (smijeh)

Ivo: Taj neki moment je tu bija, kad san uvatija njen pogled, od tada se nešto zapalilo u meni.

Ana: Nekako ti nesvjesno dođe da cili dan nešto pričaš i onda tek skužiš da smo cili dan pričali nekako u hodu… Od svih tu ljudi, nas dvoje najviše. Dok smo prali prozore. (smijeh)

Ivo: Bude ti ugodno pričat, i teme razgovora i sve ti paše. Nisi svjestan u tome momentu dok se ne desi neki klik. Sve do tog momenta. Nisan doša s ciljen da iden tražit curu. Desilo se. Očito je Neko to tija.

 

I kako se dalje razvijala situacija? Jeste se nastavili družit nakon 72 sata?

Ivo: Je, sve je to nekako na kraju dobro ispalo. Nama su na 72 sata pričali o 3D formaciji. I onda mi je sve to još bija neki proces di ću, šta ću, kako bi se opet moga više negdi angažirat. Zna san da i ona ima neke ideje oko 3D-a.

Ana: Meni je prija išla već na 3D, zvala me godinu prije, kad je ona krenila. Al nisan tila… Kad je završila tu godinu, zvala me opet, spominjalo se i na 72 sata i rekla sam: „Ajde, probat ćemo.“

Ivo: I tako… Mene je to kopkalo, već san ja gradija neku priču s prijateljima, di ću, kud ću. Kad san skužija da mi se Ana sviđa, najveće mi je pitanje bilo: „Je li zauzeta??“. Pita san svoje prijatelje za savjet oću pitat našu zajedničku priju odma drito u glavu je li zauzeta. Onda je bilo: „Jesi ti lud, ne moš to tako, ona će njoj to  reć, to će sve bit piši – propalo…“ (smijeh)  Ništa, srića, fala Bogu na 3D-u. Posla san joj poruku oćemo se prijavit.

Ana: Roman (smijeh)…

Ivo: Ae (smijeh)… Ka, oćemo li se prijavit.

Ana: Mobitel mi je ispa iz ruke. On je to sve istražija, kako je, šta je.

Ivo: Ona je rekla da bi se mogla prijavit. Od tada komunikacija nije pristala. Sve se to nekako nastavilo. 3D mi je dobro doša… Predložija san oćemo se nać prije susreta, na nekom piću. Ima san alibije za sve… Odma san ima i njen broj zbog 72 sata… (smijeh)

Ana: Meni muka, ne mogu bit nepristojna, ne mogu ga odbit, a vidit ćemo se za uru vrimena opet… (smijeh)

Ivo: Smišno je sad kad se siti čovik svega toga… Treme, šeprtljavosti…

 

Koliko ste sad već skupa?

Ana: Od prvog miseca. Ja san malo rastezala. Otišla san na Taize, jedno 15 dana. Pobigla san malo da mi se mozak razbistri u drugoj državi jer san znala šta će bit kad se vratin… (smijeh)

 

Šta sad, nakon svega, kažete o samim projektima 72 sata i 3D formacije?

Ana: Predobri su sami po sebi. I da ti se ništa ovako ne dogodi, vridi se prijavit. Zato san se i prijavila jer san vidila koliko su moje prije bile sritne i ispunjene šta su mogle pomoć. Upoznaš ljudi, stalo ti je da pomogneš nekome, izdvojiš svojih dan, dva, a nekome si nešto učinija… Koliko vrimena potrošin na neku glupost, a tu mogu pomoć nekome…

Ivo: Svaki projekt ima svoje čari, na neki svoj način.

Ana: Uglavnom su tu sve slični ljudi. Do prije po godine nisan nikoga znala, a sad se stalno viđamo s tim ljudima. Svaki tjedan se negdi vidimo. U ovih po godine koliko san ljudi upoznala, ne mogu virovat…

Ivo: Čovik nije ni svjestan koliko ima takvih mladih dok se ne uključi u ovakve stvari.

Ana: Opustiš se, imaš neku svoju ekipu. Ni ne moraš nekoga znat. Bezveze mi je sad šta san se uopće bojala bit sama na akciji. Šta ima veze ako se i sam prijaviš, sve su to slični profili ljudi, s istim željama i namjerama su se prijavili.

 

Na kraju priče, šta bi poručili drugim mladima?

Ivo: Da ne budu opterećeni pitanjima kad, di, kud, šta, kako, je li ovaj ili ova taj neki pravi/prava… Bit opušten… Nisi zakinut ako nemaš sad trenutno nekoga… Bog to sve pošalje u pravo vrime… Kad ja razmislin, kad san ja sanja, zamišlja, pita se: „Bože, kad ću ja imat curu, kad ću ovo, kad ću ono…“ Na kraju, kad usporedim vrime prije i poslije, znam da san drugačiji, da san nekoliko koraka isprid, da san se izgradija u nekim navikama, razmišljanjima, stajalištima… Vjerojatno ne bi bija isti ja u ovoj našoj vezi ranije, možda ne bi moga dat ovo šta sad dajem…

Ana: Triba iskoristit priliku kad možeš otić na neko volontiranje, druženje. Na prvoj godini mi je bila kočnica taj ispit. Ovaj put san rekla: „Nema veze, stić ću ja to“. Samo se triba organizirat, šteta je tako neke stvari propustit. Da san ove godine ostala učit, možda ne bi ništa bilo (smijeh). Nikad ne znaš.

Ako vas je ova priča potaknula da beskompromisno darujete svoje vrijeme i poneki talent, pritisnite na link ispod i prijavite se!
http://prijava.72sata.hr/72sata/prijava_volontera ili na web stranici 72 sata bez kompromisa www.72sata.hr